Ovo je jedan od onih dana kada jedino što želim jeste odmor. Odvojenost od društvenih mreža. Vreme za sebe. Ne da ga posvetim drugima, već isključivo sebi. Da ugodim sebi u svakom trenutku ovog dana.
To je jedino što mi je potrebno.
I često kažem najvažniji korak jeste osvestiti šta je to što želiš i kako možeš učiniti svoj život boljim i ispunjenijim.
Ali evo mene, sedim, pravim plan za ovaj dan i vidim kako gomilam u svoj dan sve one “obaveze” kojima se nigde ne žuri. Umesto da poslušam sebe, ja u nekom delu svesti i dalje verujem da će mi nešto pobeći.
Život. Sreća. Posao. Uspeh.
Tolike godine radim na sebi i evo priznajem, ne polazi mi za rukom. Toliko pročitanih knjiga, toliko prođenih koučing sesija i kao kouč i kao klijent i ne živim svaki dan svog života kao najbolja verzija sebe. Ne budim se svaki dan sa sposobnošću da potpuno prihvatim stvari onakvim kakve su i da se prepustim znajući da ja već imam u sebi sve potrebne resurse za rast.
Iskreno da vam kažem ni sama ne znam odgovor na pitanje zašto je to tako? Kako tako lako ispustim iz uma tako bitne stvari? Kako tako lako odlučim da mi je potrebno nečije odobrenje da bih sebe smatrala uspešnom?
Ali mislim da znam odgovor na pitanje šta ću sad. Šta ću sad nakon ovog trenutka koji mi je ukazao da ne postoji garancija da će svaki dan biti dan u kom ću biti najbolja verzija sebe i da će svaki dan biti dan tokom kog ću raditi ono što je najbolje za mene?
Nastaviću da radim. Na sebi. Možda me ovaj put i ovoliko godina rada na sebi, meditiranja, razgovora, čitanja, vežbanja joge nisu doveli ka uvek pozitivnoj Anastasiji, Anastasiji koja kada se desi nešto loše se odmah seti da iskoristi metodu vizualizacije u čiju moć veruje ili afirmacije koju je nameravala da ponovi tog jutra, niti ka Anastasiji koja je uvek opuštena i spremna da otpusti sve što joj nije potrebno u tom trenutku.
Ali,..
Ali doveli su me Anastasiji koja ume da prihvati sebe i onda kada nije svoja najbolja verzija. Anastasiji koja veruje da se trud i rad isplate, uvek i nekad. Anastasiji koja veruje ljudima koji joj pokažu da postoji drugačiji način života. Anastasiji koja veruje u život bez straha. Anastasiji koja veruje u sopstvenu moć.
Rad na sebi nema kraja. I onda, kada se desi dan poput tog, jedan najobičniji radni dan u kom sedim, pijem kafu, čituckam knjigu, pripremam se za dan koji je ispred mene i iznova shvatim i naučim nešto… e to su dani koje nazivam životom. Životom na pravom putu.
Želela bih da se nadovežem i na dva od 5 principa Eriksonovog koučinga. Prvi princip kaže da je za dalji rast važno da prihvatimo stvari onakvim kakve jesu. Naravno kao i u svemu, prvo počinjemo od sebe. Važno je da ostanemo svesni toga da smo mi u procesu razvoja i da se ljudi razvijaju tokom čitavog života poput nekog procesa koji iz dana u dan napreduje.
Prihvatanjem sebe mi se pomeramo sa leve tačke skale koja je u društvu osude, poricanja, negacije i idemo ka desnoj tački skale koja je u društvu razumevanja i sagledavanja potencijalnih izbora koje možemo napraviti. Drugi princip kaže da ljudi u sebi poseduju sve neophodne resurse. Ako bismo poslušali ovaj princip i uputili se ponovo dalje od leve skale koja je ovog puta u društvu potrebe da slušamo savete drugih ili tražimo njihovo odobravanje mi bismo došli ka desnoj tački skale koja bi nam pokazala kako je to verovati u sebe i biti opušten.
Pa zašto onda ne bismo napravili taj korak, zašto ne bismo načinili jedini ispravan korak u podržavanju sebe i prihvatili sebe u celini onakvim kakvi jesmo.
Činjenica da sam čovek meni kao i svima vama daje mogućnost da svako jutro kada se probudimo iskoristimo priliku da krenemo u pravcu svoje misije i svojih ciljeva. I tada, kada se usudimo i krenemo ka tom pravcu, tada će se desiti ono što želimo, ono zbog čega smo ovde danas, ono zbog čega čitamo blog jedne joga instruktorke i kouča.
Tada će se desiti promena. I neće se ona desiti onda kada stignemo do tih ciljeva ili misije, već onda kada posegnemo za tim. Sam čin truda i rada na sebi, u sebi nosi promenu.
Svi se menjamo. I naša unutrašnjost i naša spoljašnjost. Svakog trenutka. Promena nije nešto što treba da dovodimo u pitanje ali ono o čemu treba da razmislimo jeste na koji način se menjamo? Po čemu smo drugačiji danas u odnosu na juče? Da li smo na putu postajanja osobe kakva bismo želeli da budemo?